Gde su bili moji najbolji drugari kada mi je umro otac, a u kući nismo imali novca ni za komad hleba?

Koja je najveća životna lekcija koju sam do sada naučio? Oni koji se zalepe za tebe iz koristi kao neki paraziti, pre ili kasnije pokažu svoje pravo lice.

Te pijavice koje samo žele da ti sisaju krv i gledaju da te na svaki način iskoriste što je više moguće, najbolje je da izbaciš iz svog života što je moguće brže i bezbolnije.

Savetujem ti da kada pročitaš moju priču, dobro razmisliš da li imaš ovakve neljude u svom životu, ko su oni i da ih odmah izbrišeš iz imenika i iz sećanja.

Nikada nismo bili previše bogati, ali smo živeli udobno i sećam se da sam kao dete imao praktično sve što sam poželeo. Najnovije patike, brendirane farmerke, skupe dresove, najkvalitetnije rolere, Plejstejšn... sve što je postojalo ili što sam poželeo da imam, moji roditelji su mi kupovali.

Ipak, učili su me da stvari treba da se dele, jer sreća koja se ne podeli ne znači praktično ništa. Naš dom je oduvek ličio na autobusku stanicu, jedni drugari su dolazili, drugi su odlazili, jeli su sve što je bilo u frižideru, do poslednje mrve.

Pozajmljivao sam im odeću za izlaske, patike, parfeme koje nikada nisam tražio nazad. Jednostavno sam zaboravljao da sam to uradio, bilo mi je neprijatno da tražim nazad duks koji moj drugar nosi sa takvim zadovoljstvom, pa zašto mu ga ne bih ostavio?

Praznio se mini-bar moga oca sa brižljivo kupovanim i sakupljanim retkim pićima do poslednje kapi, i nikada nisam pravio problem, nikada nisam rekao ni reč, zato što sam naivno verovao da me niko ne koristi. Verovao sam da bi ti drugari učinili isto to za mene, i pre bih odsekao svoju ruku nego što bih pomislio da bi mi neko od njih okrenuo leđa.

Gde god da smo išli, moj auto je bio glavno prevozno sredstvo i nikada nisam zatražio ni dinara za benzin, putarinu i slično. Oduvek sam mislio – kad već idem negde, nije važno da li se vozi jedan čovek ili četvorica, nema potrebe da delimo troškove za prevoz.

Moja vrata su uvek i u svako doba bila otvorena za savet, pomoć ili pozajmicu koja mi je retko kada bila vraćena u punom iznosu.

Bio sam slep i gluv dok su se moji najbliži u nekoliko navrata trudili da mi otvore oči i uši.

Pre nekoliko godina moj otac je iznenada preminuo od infarkta. Najveći finansijski priliv dolazio je baš od njega. Moja majka je ostala bez posla posle nekoliko meseci zbog prevelikog stresa i počela je da se razboljeva od brige.

Na mene je pao ceo emotivni, ali i finansijski teret. Na početku nisam znao šta da radim, da li da završavam fakultet, da se brinem o majci koja je već bila bolesna ili da naporno radim sa ciljem da vodim domaćinstvo koje je polako propadalo sa neplaćenim računima koji su se gomilali i sa frižiderom koji je nedeljama zvrjao prazan.

Moji najbolji drugari, oni za koje sam verovao da bi dali život za mene, misteriozno su iščezli. Očigledno je da kada nemaš da im ponudiš ništa materijalno, prestaješ da budeš interesantan i postaješ nepoželjan u društvu.

Ostalo mi je malo ljudi od poverenja, ljudi od kojih sam to najmanje očekivao. Danas mogu da kažem da su mi oni pravi drugari. Mogu se nabrojati na prste jedne ruke, ali su mi se našli kada mi je bilo teško, kada ja i moja majka bukvalno nismo imali ni 50 dinara za komad hleba.

Radio sam vredno i naporno. Shvatio sam šta znači izgraditi posao od nule, isto kao i moj otac. Šta znači ceniti dinar, ne razbacivati se, iako iz ove današnje perspektive smatram da su me moji previše razmazili, greška koju ne planiram da napravim sa svojom decom.

Ali, važnija lekcija koju želim da nauče je da ne možeš da deliš sve sa ljudima koji su koristoljubivi i u tebi vide samo novac, materijalne stvari i ništa više. Nisu te vredni, ne zaslužuju te. U životu moraš da prepoznaš takve i da se držiš podalje od njih.

Danas, desetak godina posle svih nemilih dešavanja i nedaća koje mi je priredio život, s vremena na vreme u gradu sretnem nekoga od bivših „drugara“.

Umesto da skrenu pogled i da me zaobiđu, oni i dalje nemaju srama. Pozdravljaju me kao da se ništa nije desilo, predlažu da se nađemo na kafi i da razgovaramo o nekoj novoj poslovnoj ideji koja donosi ogromnu potencijalnu zaradu.

Nemaju srama, nemaju grižu savesti, još uvek su isti paraziti, pijavice, lešinari. I dalje misle da sam stara naivna, lakoverna budala koja je spremna da podeli i poslednji zalogaj u ime drugarstva.

Ali, ja sam naučio svoju lekciju. Nadam se da ste je i vi naučili, na lakši ili na teži način.

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

(O)Milena | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com