Prvi razred: „Ne želim u školu, nemam novu haljinu i skup mobilni telefon“

 „Kako je đak prvak?“ – pitam prijateljicu čija devojčica je napunila 6 godina i koja je sa neskrivenim uzbuđenjem jedva čekala da po prvi put zakorača ka školskim klupama.

prvi-razred-ne-zelim-u-skolu-nemam-novu-haljinu-i-skup-mobilni-telefon.jpg

„Šta da ti kažem... bila je veoma uzbuđena, jedva je zaspala. Ali se vratila nekako tužna. Ne znam u čemu je problem. Ispratili smo je do školskog dvorišta, splela sam joj kike kao što je i želela. Ali se vratila neraspoložena.“

Kasnije smo sedele kod prijateljice kući, da se skromno počastimo u čast malog prvaka, i dok sam joj davala poklon za srećan početak školske godine, neke sitnice – svesku, šarenu olovku, gumicu, zaista sam primetila neki polutužan osmeh male devojčice.

Nakon višeminutnog moljenja da nam kaže u čemu je problem, devojčica je skoro nečujno i tužno prošaputala: „Svi su bili bolje odeveni od mene. Sve devojčice su imale skupe haljinice i nove mobilne telefone.“

 „Еh, odakle znaš da su skupe?“, pitala sam polušaljivo u nadi da ću je ohrabriti.

 „Pa same su rekle. Govorile su koliko koštaju haljine, gde su ih kupile... a ja sam bila u staroj haljini.“

Srce mi se slomilo. Nisam mogla da poverujem da 6-godišnja devojčica već spoznaje surovost sveta i život na ovakav način.

Ја sam ih spoznala kansije, čak u srednjoj školi. Postalo mi je sasvim jasno da nisu sva deca ista i da nas dele ogromne klasne razlike.

Različito smo se oblačili, živeli na različitim stranama grada. Profesori su sa zadovoljstvom odvajali vreme da sve objasne miljenicima čije roditelje su nekim čudom znali po imenu, prezimenu i profesiji.

Nismo imali isti tretman i istu pažnju. Nismo izlazili na ista mesta, nismo raspolagali sa istim džeparcem. Ako ćemo iskreno, nismo imali ni istu užinu. Neko je jeo smoki od 20 dinara, a drugi su imali obroke u Mekdonaldsu.

Profesori su još više produbljivali razlike između nas, umesto da se trude da nas zbliže. Videla sam nekakav animozitet, neku odbojnost u odnosima sa onima koji su imali manje i sa njihovim nevažnim, anonimnim roditeljima.

Ali su zato radosno klicali kada su pojedina deca počela da dolaze sopstvenim motorima i novim kolima u školu.

Zbog ovih i još mnogo drugih razloga, srednje obrazovanje mi je postalo odbojno, odvratno i smučilo mi se zauvek. Jedva sam čekala da se završi taj košmar sujete, prevara i pokazivanja ko koliko ima. Pitala sam se da li postoji svet u kome smo svi manje-više jednaki i u kome nećemo imati tu potrebu za samopotvrđivanjem novcem i materijalnim predmetima.

Taj svet je svakako utopija. Takav svet ne postoji. Jedino vam preostaje da čvrsto stisnete zube i da ignorišete nepravdu pre nego što vas ona zaslepi i uništi. Da pronađete ljude slične vama, da se oslonite na sopstveni um i sposobnosti, na vašu dobrotu i empatiju prema drugim ljudima.

Da shvatite da, iako novac možda okreće svet, ne mora da znači da će okretati i vas.

Ali, za ovu lekciju je potrebno vreme i strpljenje. 6 godina nisu ni približno dovoljne da se spozna i shvati surovost svakodnevnice koja sledi.

Sa 6 godina ne teba da si tužan zbog toga što nisi otišla u skupoj, novuoj haljinici prvog dana škole. Sa 6 godina ne treba da imaš nikakav mobilni telefon, a najmanje ne skup i moderan mobilni telefon.

Ali, deca nisu kriva. Ona su ogledalo roditelja. Deca ne umeju da slušaju, ona umeju da imitiraju. Neko im je rekao koliko košta ta haljinica. Neko im je usadio tu ideju da su obučena u najlepše, najskuplje, najmodernije.

Da niko neće biti kao ona. Da su bolji od svi ostalih siromašnih duša. Nakon takvih priča, deca imaju potrebu da to podele sa drugarima. I da ismeju one skromnije, čiji roditelji su jedva uspeli da kupe novi ranac, nove sveske, nove čizme za jesen koja dolazi.

Nemojte deliti decu koja još nisu stigla u školske klupe. Ne pravite cirkuse od toliko lepog događaja, prvaci su, dečica, nisu „ajkule“ sa oštrim zubima koje treba da plivaju u nekom poslovnom svetu i da se bore za prestiž i unapređenje.

Od svih mogućih događaja uspete da napravite festival i da ih izobličite. Rođendani, krštenja, babine, a sad i polazak u prvi razred. Nemojte projektovati svoje neostvarene želje na svoju decu. Pustite ih da budu ono što su – deca, i prestanite da se hranite idejom da samo zbog toga što imate više novca od drugih ljudi, da ste automatski bolji.

Umesto toga, učite ih da budu skromna, ponizna, vredna, dobro vaspitana i da poštuju i vole drugare bez obzira na odeću koju imaju na sebi i novac koji troše za vreme velikog odmora.

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

(O)Milena | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com

Možda vas zanima:

Мiriše na skup parfem, a pljuje žvaku na sred trotoara – Ne, nisi ti gospođa! Prefinjena, elegantna, korača samouvereno na visokim potpeticama – prava magija ...
Kada sam ga ostavila rekao mi je „Da mi se čuvaš, lepotice“, i samo želim da je srećan - Da, pričam ... Moja drugarica i ja stavljale smo po neko zrno prošlosti u kafu i dobro mešale, ...
Alergija na očeve tipa „Ustani, ćerka ti plače!“ - „Ne mogu, pijem pivo!“ Neodgovorni, bezosećajni i sebični... Na žalost, ima i takvih „očeva“ koji ulogu...
Loading...
Loading...