Таta, kako da preživim sve ovo bez tebe – bez tvojih krila da poletim?

Koliko je potrebno da bi se preživelo u ovom svetu koji je gluv pa ne čuje? Do kada ćemo čekati bolje dane, sami, ispunjeni pasijom, kada smo veoma ranjivi?

tata-kako-da-prezivim-sve-ovo-bez-tebe-bez-tvojih-krila-da-poletim-1.jpg

Koliko koštaju naši snovi koje sanjamo otvorenih očiju, da li su bili greh?

Sa koliko mogu da nas kupe?

Svakodnevno se trudimo da se suprostavimo pritisku koji osećamo čim sklopimo oči, nervozi i napadima emocija koje nas jednostavno obuzimaju, da ih ne registrujemo, trudimo se...

Okruženi hipokritima i lažima na svakom koraku, idiotima koji drže konce, nerazumnim bićima koja uništavaju živote. Da li možemo da izdržimo sve to?

Моžemo li protiv trulih duša, obučenih u skupa odela, koji su glavni predstavnici arogancije, indiferentnosti i nečovečnosti?

Toliko mnogo smo fokusirani na sve ono što nas truje da smo zaboravili da stvaramo sopstveni mir i da volimo ljude oko nas. Zaboravljamo da sve može nestati u ternutku, da izgori poput šibice. Zar još uvek ne shvatamo da ne možemo da vratimo vreme unazad?

Kako da preživim sve ovo bez tebe, ko će namontirati moja krila da poletim? Ko će mi reći kako da živim ovaj život punom parom, ko će me staviti pod vakuum kako bi otrgao strah, kako bi me naterao da budem neustrašiv? Ko će mi dati moć da sanjam? Kako da gledam u sunce kada znam da nisi kraj mene?

Šta da radim sa svim ovim emocijama, ovim besom, buntivnošću, košmarima, željom da idem napred, a ponekad se ne mogu pomeriti, zašto te nema kad mi prokleto trebaš?

Sećam se da smo uvek gledali u sunce, nikada nisam ni pomišljao da nećemo zajedno dočekati taj bolji dan o kome smo toliko često govorili. Kako da se osećam bezbedno, kako da osetim toplinu na ovoj koži, kada nema vatre da me ugreje, samo ožiljci koji podsećaju da te nema? Kako ću naći ljubav, kako da se smirim, kako da znam da je tamo gore za tebe bezbedno, kako da ne sanjam košmare?

Da li ću ikada isceliti ovo slomljeno srce, da li će moći da kuca kao nekada, da li će doći ti bolji dani o kojima smo vodili debatu? Da li je raj pakao, da li možeš dobiti sve ukoliko sve izgubiš? Loše mi je bez tebe, mnogo mi je loše, da znaš.

Svet prolazi, ja osećam tvoje odsustvo, nedostaje tvoja ljubav, bojim se da mi neće porasti krila da poletim, nedostaje tvoj lik i čudan humor. Nedostaješ ti!

Zašto na nebu nema mejla? Imamo toliko toga da ti kažem, mnogo stvari mi se dogodilo, kao šranska serija. Nemam kome da se poverim. Kako si mogao da me ostaviš samog?

Smeješ li se kad vidiš kakve gluposti pravim? Hoćeš li me čuvati kad sam trapav i ugrozim samog sebe, po sto puta dnevno? Kako je tamo gore, nađi neki način da ponovo budemo nerazdvojni. Otišao si a nisam ti rekao, nadam se da dok kucam ovaj mejl koji ni na koga nije adresiran, da se ne smeješ i ne misliš da sam sišao s uma.

 „Šta osećaš kad ništa ne osećaš, prazne reči i mrtvo jutro. Pijem kafu sam, a skuvao sam kafu za obojicu. Govorim sam sa sobom, kao da sam poludeo, zamišljam da si tamo, na drugoj fotelji gde si oduvek sedeo. Metak samoće mi razdire dušu. Nema svetlosti u sobi. Čuj me po poslednji put.

Neću se predati, koliko da to izgleda nemoguće. Neću im pružiti to zadovoljstvo da vide moje suze. Učio si me da budem snažan, jak i biću. Izboriću se za svoje mesto pod suncem, za svoju sreću u život, za sebe i za one koji treba da dođu po mene. Naći ću način da ponovo načinim dom, onaj što ga već duže nema, od kako i tebe nema.

Sve što si me naučio ću poneti u amanet i boriću se, sa svim nemirnim vodama. Da vidiš i da se ponosiš i nadam se da ćemo se dočekati sa osmehom, kada za to dođe vreme. Ako ne odgovoriš na ovaj moj neadresiran mejl u roku od jedne nedelje, da znaš da ću se mnogo naljutiti. Daj mi samo znak.

Nedostaješmi, ne mogu ti opisati koliko. Znaj samo jedno, ti si razlog mog postojanja, mojih bitaka. Ti si moć koja me vodi bilo gde. Nisam ti stigao reći. Volim te, volim te, volim te!

Koliko god glupo zvučalo, u stilu tvog humora, kaži deda Bogu da instalira neki softver za komunikaciju, vreme je da se osavremeni. Ova praznina je neizdrživa.

Čuvaj se i čekaj me!”

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

N. B. | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com

MOŽDA VAS ZANIMA:

loading...

Možda vas zanima:

Tipičan Balkanac - zna sve složene kombinacije za kladionicu, ali ne može da savlada tri dugmeta na ... „Znaš šta traži žena s vremena na vreme? Traži batine. Prevaspitavanje, u slučaj...
Slomiće te, sastavićeš se, mrva si u Svemiru, a ipak je on ceo u tebi Kažu, živ čovek – živ đavo. Život će te nemilosrdno udarati tamo gde najviše bol...
Priče iz hotela – četvrti deo Juče sam bila prepuštena sama sebi, što bi se reklo, sve je spalo na moju „grbač...