Šta ima da ustupam mesto trudnici, nisam joj ja pravio dete!

Sreda – kažu srećan dan, ali se nikada ne pokaže kao takav kada ideš da nešto završiš u banci.

sta-ima-da-ustupam-mesto-trudnici-nisam-joj-ja-pravio-dete.jpg

Ni ova nije bila nikakav izuzetak od pravila. Troje ispred mene, troje iza mene u redu, a osma po redu ulazi ogromna trudnica koja jedva otvara vrata i mirno staje da čeka.

Svi su je videli, ali nikoga nije briga. Neko čačka telefon, neko zuri u zamišljenu tačku, neko cupka u mestu jer žuri da se vrati na posao, a neko jer čeka da podigne ostatak penzije.

Vidno doteran ozbiljni gospodin sprema se da priđe šalteru.

- Možemo li, molim vas, da svi damo prednost trudnoj ženi? – pitam glasno, a svi se okreću ka meni kao da sam neko strašilo.

- Ne može, hladno odgovara gospodin. Svi čekamo svoj red, svi žurimo, neka i ona normalno čeka u redu.

- A normalno je da smo ovako bezobrazni i bezosećajni?, nastavljam kao da sam drveni advokat trudnice, dok se bes skuplja u meni.

- Devojko, zar ne želite jednakost, evo sad smo svi jednaki. Svako će da čeka svoj red, nisam joj ja pravio dete!

Gomila koja je i do sada beznadežno ćutala, sada je izgledala kao vod pred streljanje. Trudnica je propadala u zemlju od sramote, pogled joj se gubio tamo negde, tup i tužan.

Sredovečni doterani gospodin davao je svoje uplatnice. Pozvala sam trudnicu i ustupih joj svoje mesto, uzimajući njeno na kraju reda.

Ostali u redu se nisu ni mrdnuli.

Red, mešavina nekoliko različitih starosnih i društvenih grupa kao da je oslikao našu celokupnu mentalnu sliku – nevaspitanih, arogantnih, nezainteresovanih, apatičnih, bezdušnih i bezosećajnih zlobnih ljudi.

Čuvar iz obezbeđenja bio je zauzet igricom na mobilnom telefonu. Zaposleni na šalteru se nisu potresli zbog drame, očigledno to gledaju svakodnevno.

Potajno sam se nadala da će mi se barem dve žene iz reda pridružiti u ovoj pobuni zbog ljudskog ponašanja, ali su i one bile zauzete brigom da što pre završe svoje poslove, makar i jedna trudnica sa otečenim nogama čekala tri puta duže nego što je potrebno.

Ovakvi slučajevi nisu retkost i ne dešavaju se samo u bankama. Ne dešava se samo trudnim ženama. Dešava se i starim, nemoćnim ljudima, roditeljima sa malom decom.

Mesto može da bude autobus, čekaonica, supermarket, i niko, ama baš niko neće ni da trepne, da zastane, da vam ustupi mesto, zato što je to pre svega ljudski.

Kao da svi očekuju nekakvu nagradu za ovakvo ponašanje. Nema nagrade, ljudi. Nagrada je – to što si čovek. To ti je nagrada. Ali mi nismo. Odavno nismo ljudi. Nismo niti životinje. Nije ostao ni gram saosećanja i empatije u nama.

Kao da su nas izdubili i ispraznili, pa smo samo šuplji oklopi.

Pre nekoliko meseci se moja drugarica na kratko vratila iz Londona i na prvo naše pitanje kako je tamo, odgovorila je da su ljudi neverovatno ljubazni.

Toliko ljubazni, da ju je njihovo ponašanje zbunjivalo, pa čak i plašilo. Svi te pozdravljaju, izvinjavaju se po 10 puta. Nema šanse da vas negde usluže, ako im se ne obratite sa „molim vas“, vi se sudarite sa nekim, a on vam kaže „Izvinite.“ Uglavnom su srdačni i nasmejani, pa čak i ako te malo zagledaju ili ti njih zagledaš iz nekog razloga, uvek će ti uzvratiti osmehom.

Svi daju prednost slabijima i nemoćnima ili osobama u nekom osetljivom stanju. Niko se ne gura, niko se ne raspravlja, red se pravi prirodno i bez nasilja i svađe.

Eh, licemeri. Iz čiste kurtoazije, a ne jer misle na strance.

Pa čak i da je tako, čak i da su licemerni, radije bih živela u njihovom svetu hipokrizije i kurtoazije nego u ovom našem svetu „duboko iskrenih ljudi“ bez dlake na jeziku.

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

(O)Milena | CRNOBELO.rs / foto: unsplash.com

Možda vas zanima:

Моја ćerka je ostala u drugom stanju sa 17 godina... Razgovori koji su uključivali reč „mora“ su bili razgovori u kojima nikada nisam...
А ti pustaš dečka da ide sa drugarima na pivo? Pustaš svog dečka na pivo sa drugarima? Da! Skidam mu lanac i puštam. Dajem mu h...
Ženo, opameti se! Kada ostariš, žalićeš... Žalićeš jer si propustila priliku da putuješ. Kada ostariš, imaćeš mnogo više ob...
Loading...
Loading...