„Stidim se svojih seljačkih prostih roditelja!“

„Stidim se svojih prostih roditelja. Nervira me kako pričaju, kako se seljački oblače. Nervira me hrana koju spremaju, kako srču supu i mljackaju dok jedu. Ne mogu da ih podnesem, ne želim da ih gledam!“

stidim-se-svojih-seljackih-prostih-roditelja.jpg

Sa gorčinom i pakosnom mržnjom moja prijateljica mi objašnjava kako joj njeni roditelji idu na živce. Trudim se da je slušam, ali u mojoj glavi vrišti unutrašnji glas kao alarm koji upozorava da nije u pravu i da treba da se probudi iz te zablude.

Mi smo praktično ceo život zajedno. Odrasle smo u istoj kući, otkad znam za sebe, znam i za nju. Njeni roditelji se ceo život muče da sastave kraj s krajem. Ali i to malo što su imali, bilo je samo za nju.

Kada vam neko kaže – mi ne jedemo samo da ima dovoljno za decu, verujte da je u pravu. Tačno, nisu visoko obrazovani ljudi. Činjenica je da to ne možemo biti svi, a i nema potrebe.

Ali oni su bili i još uvek su veoma vredni ljudi. Oboje su radili po nekoliko poslova kako bi mojoj drugarici platili fakultet. Kada smo diplomirale, toliko su bili srećni da sam mislila da će zaplakati. Jedva su zaustavili suze koje su im se slivale niz lice uz izgovor da sunce jako sija, pa im suze oči.

Moja drugarica nije želela ni da se slika sa njima. I ostao je taj stid od roditelja kao neka bolest od koje ne može da se izleči. Retko je pozivala ljude u svoju kuću, skoro nikada.

„Vidi kakva nam je kuća, koga da zovem ovde u ovaj svinjac.“ Ničim nije bila zadovoljna, ni malim, ni velikim.

I pored toga što moja drugarica danas zarađuje veoma dobro, roditelji su još uvek tu da pomognu. Seoska im je bila bašta u dvorištu, trebalo je tu da budu cveće, borovi i bazen umesto paradajza i luka, ali je lepo kada kući odneseš sveže povrće.

Roditelji su već stari, bolešljivi, ali se ne predaju. Oni još uvek žive samo za nju. I za njenu decu. Kad god treba da se pričuvaju, oni su tu. Mislim da im se srce slomilo kada nisu bili pozvani na prvi rođendan devojčice, uz izgovor da je zabava „samo za mlade ljude“.

I to su prećutali. Progutali su i tu uvredu jer su celi život u potrazi za to malo odobravanja sa njene strane, to malo priznanja i zahvalnosti za svoje žrtvovanje i mizeriju na račun njene sreće.

Trudila sam se da joj ukažem da nije u pravu, da joj roditelji misle sve najlepše, da je samo njima ona sve na svetu i da će na kraju dana samo od njih dobiti bezrezervnu ljubav i podršku.

Ona samo odmahuje glavom kao neka sebična i razmažena žena uz žaljenje zašto su se baš njoj pogodili takvi seljački roditelji.

Ja, pak, razmišljam ovako: ima toliko mnogo loših roditelja, roditelja koji te vređaju, omalovažavaju, koji te ne podržavaju. Koji te maltretiraju i fizički i psihički i umesto da se raduju tvojim uspesima, oni kao da se hrane tvojim padovima.

Tu je gorčina možda i opravdana, ali kako možeš da ne voliš roditelje koji ti misle sve najbolje?

Možda si slep da vidiš njihovu ljubav i posvećenost. Možda su ti njihovi gestovi smešni, pomalo te nerviraju.

Nisu znali da pošalju sliku na Viber, nisu znali da prebace kontakte iz jednog u drugi telefon... pa šta onda? Ni ti nisi znala da čitaš i pišeš, pa su te opismenili kada si pošla u prvi razred.

Ponavljaju iste stvari sto puta, naporni su. Sećam se kada sam bila mala kako su svake večeri čitali jednu te istu priču, do iznemoglosti. Pena da ti krene na usta od jedne te iste dosadne priče.

Kada vidite kako su nevešti za neke stvari, samo se setite koliko smo mi bili nesposobni i isto tako nevešti kad smo bili mali.

U nekom trenutku života može se desiti da imaš i više novca, neko na oko fino društvo, pa da ti tvoji roditelji izgledaju neodgovarajuće i nedostojno tvog „glamuroznog“ života. Pa tako, zaboraviš na sve njihove žrtve u prošlosti, na njihovu ljubav i razumevanje, guraš ih u ćošak, odnosiš se prema njima sa nepoštovanjem, pokazuješ netrpeljivost i aroganciju. 

Prema onima koji su te odgajili od mrvice, koji su se tresli zbog tebe, prema onima koji te na kraju dana vole najviše od svih. Nemaš ljubav za njih i dom čija su ti vrata uvek širom otvorena.

Što se tiče mojih roditelja, oni mogu da obuku i džak od krompira na sebe, da glasno srču, da se smeju glasno. Imam strpljenja i da im 10 puta pokažem kako se kači slika na Fejsbuk, jer je i sa mnom neko bio strpljiv dok me je učio slova azbuke.

Nikada ih neću nazvati seljačkim, nikada neću reći da me sramote, jer se ponosim njima. I oni imaju mane, isto kao i ja, kao i svi ljudi. Najvažnije mi je da su živi i zdravi još dugo i da su srećni.

Oni su moje sve.

Mislim da i ne može biti drugačije kada se radi o ljudima za koje je dan kao bez sunca ako ne vide i ne čuju vaš osmeh.

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

(O)Milena | CRNOBELO.rs / foto: unsplash.com

Možda vas zanima:

Prvi razred: „Ne želim u školu, nemam novu haljinu i skup mobilni telefon“  „Kako je đak prvak?“ – pitam prijateljicu čija devojčica je napunila 6 god...
Nisam mu bila dovoljno dobra, on me je učinio savršenom – Najpametnije „zbogom“ koje sam ikad izgovo... Govorila sam mu da mi ne uskraćuje slobodu – nije me poslušao, sada me nema. ...
Kada ništa nije kako „treba“: Pismo za trenutke kada vam treba uteha Svima nam neki dani izgledaju sivo i beznadežno, ali se ne smemo predati očaju.....