Zašto su nam deca nestrpljiva, razmažena, dosadno im je i nemaju drugove?

„Današnja deca su u katastrofalnom emotivnom stanju. Veći deo njih dolazi u školu nespremno za učenje. Mnoge stvari modernog života doprinose ovakvom stanju“.

zasto-su-nam-deca-nestrpljiva-razmazena-dosadno-im-je-i-nemaju-drugove.jpg

Оvo su reči terapeuta Viktorije Prudej, koja je iz svog iskustva primetila strašno i alarmantno stanje u kom se nalaze današnja deca.

Ona ohrabruje sve roditelje koji se brinu za budućnost svoje dece da pročitaju njene savete i, svakako, da primene neke od njih.

  • Viktorija pojašnjava: „Godinama radim kao terapeut sa decom, roditeljima i nastavnicima. U potpunosti se slažem sa onim što tvrde učitelji, da nam deca postaju sve gora i gora u svakom pogledu. Stalno gledam pad u socionalnom, emocionalnom i akademskom funkcionisanju dece, i porast poteškoća koje se javljaju pri učenju i druge dijagnoze. U skladu sa okolinom, možemo ga učiniti jačim ili slabijim. I pored naših najboljih namera, čvrsto verujem da, na žalost, menjamo mozak naše dece u pogrešnom pravcu“.

Еvo zbog čega se to dešava:

DECA DOBIJAJU SVE ŠTO POŽELE

„Gladan sam!“ – Mama će ti odmah napraviti nešto za jelo, šta želiš? „Žedan sam“ – Želiš vodu ili sokić? „Dosadno mi je!“ – Evo, uzmi moj mobilni.

Sposobnost da odložite zadovoljavanje njihovih potreba je ključno za njihovo uspešno funkcionisanje u budućnosti.

Kao roditelji, imamo najbolje namere da učinimo našu decu srećnom, ali ih, nažalost, usrećujemo samo u tom trenutku, a činimo ih nesrećnom na duže staze.

Potrebno je da odlažemo njihovo lično zadovoljstvo, kako bi smo ih naučili da se suoče sa stresom i neispunjenim željama.

U suprotnom, stalno ćemo biti svedoci dece koja viču i besne jer u trenutku nisu dobila ono što žele i koja ne umeju da prihvate odrečno „NE“.

OGRANIČENA DRUŠTVENA INTERAKCIJA

Usled mnogobrojnih obaveza, često umemo da deci gurnemo u ruke mobilni ili tablet da bi ih smirili i na neki način ih zapostavljamo.

Činjenica je da tehnologija zamenjuje vreme koje su deca ranije provodila napolju u igri sa drugarima. Očigledno je da naša deca zaostaju u pogledu socijalnih interakcija, a tehnologija ih još više otuđuje i udaljava od svih.

Ona ne može pomoći deci da razviju društvene veštine ili emocionalnu inteligenciju.

BESKONAČNA ZABAVA

Stvorili smo svet ispunjen beskonačnom zabavom za našu decu. Ne postoje dokoni trenuci. U trenutku kada nastupi tišina, žurimo da im ispunimo momente smehom, zabavom i igrom. Osećamo da je to deo naše roditeljske dužnosti.

To je kao da živimo u dva odvojena sveta. Mi imamo naš „realan“ svet, a ona njihov „zabavan“ svet.

Zašto nam deca ne pomažu u kuhinji sa sudovima ili prilikom sređivanja garderobe? Zašto retko sakupljkaju svoje igračke? To su tako „jednolične“ obaveze, ali se pomoću njih njihov mozak vežba da bude aktivan i da funkcioniše za vreme „dosade“.

Kada dođu u školu gde treba da napišu nešto, njihov odgovor je: „Ne mogu, teško je, dosadno mi je“. Zašto? Zato što se „mišić“ za posao ne vežba beskonačnom igrom i zabavom. Trenira se samo poslovnim obavezama.

RAZVIJENA TEHNOLOGIJA

Tehnologiju najčešće koristimo kao „besplatnu dadilju“. Ali, ovakva navika uopšte nije besplatna. „Naplata“ nas čeka iza ugla.

U poređenju sa virtuelnom realnošću, normalni život deci deluje dosadno. Kada uđu u učionicu, deca se suočavaju sa ljudskim glasovima i normalnom gestikulacijom, što je potpuno suprotno od grafičke „eksplozije“ i specijalnih efekata koje su naviknuti da gledaju na ekranima.

Nakon sat vremena u učionici, deci postane prilično teško da održe koncentraciju jer su informacije i sadržina koja im se servira mnogo drugačije od onih na koje su svakodnevno naviknuti.

DECA VLADAJU SVETOM

„Мој sin ne voli povrće. Ne voli da ide rano na spavanje. Mrzi doručak. Ne želi igračke, ali odlično se snalazi sa iPad-om. Ne želi da se sama oblači“.

Terapeut potvrđuje da ove i slične rečenice stalno sluša od roditelja. Od kada nam deca diktiraju način na koji ih podižemo?

Kada bi bilo po njihovom verovatno bi se jela samo pica i čokolada. Deca bi stalno gledala televiziju ili igrala igrice na kompijuteru i nikada ne bi samoinicijativno otišla na spavanje.

Kakvo dobro činimo deci kada im dozvoljavamo da rade šta hoće i da se ponašaju kako hoće, kada znamo da to NIJE DOBRO za njih? Ovakvim vaspitavanjem deci šaljemo mnogo pogrešnih poruka. Oni uče da mogu da rade sve što žele, a ne moraju da rade ono što im nije po volji.

Našoj deci nedostaje koncept da „nešto treba da se radi“. Kako bi smo ostvarili ciljeve u životu, ne treba uvek da radimo samo ono što želimo.

Na primer, ako želiš da budeš odličan učenik, treba naporno da radiš. Ako želiš da budeš uspešan fudbaler, balerina, treba da treniraš svakog dana, koliko god da ti nije do toga.

Naša deca možda znaju šta žele, ali im je teško da rade i da se posvete ostvarivanju cilja. To rezultira sa nedostižnim, neostvarenim ciljevima i razočarenjem.

Da li se slažete sa zaključcima psihoterapeuta specijaliste o razvoju današnje dece?

(O)Milena | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com

Možda vas zanima:

Geni – Možemo li unapred poštedeti svoje dete loših osobina i bolesti? Možda biste voleli da vaše dete nasledi plemenitost, duhovitost ili šarm vašeg p...