Moja baba nije žena, ona je zmaj!

Probudio me zvuk aparata koji su bili priključeni blizu infuzije zakačene za ruku moje babe. Sigurno sam zaspao dežurajući celu noć, ne sećam se kada, sigurno sam izgubio osećaj za vreme. Ona otvara oči i sva nasmejana, što bi rekli kao „vetropir”, daje mi znak da hoće da uradi nešto nedozvoljeno.

moja-baba-nije-zena-ona-je-zmaj.jpg

„Odvedi me napolje da zapalim jednu cigaretu, da povratim dušu, ajde kaži im da hoću da se razmrdam, a ja ću krišom, krišom da nahranim dušu”, kaže ona u iščekivanju.

„Sto puta sam ti rekao da bih ti to omogućio kad bih mogao, ali zbog terapije koju primaš, to ne sme da se desi. Ajde mi sad ispričaj nešto, proći će te i želja i vreme, a i oboje ćemo se rasaniti dok ne dođe doktor”, pričam ja dok gledam njene tužne oči.

Ona traži nešto po džepovima svoje spavaćice, a samo dan pre ovoga mi je ispričala da je ona bila najlepša u svome selu i da je moj deda „otkinuo” na njenu sliku. Kroz smeh je znala da kaže da je ućarila Amerikanca, jer je moj deda dugo vremena živeo i radio tamo, a kada se vratio, odmah je oženio devojku koja mu je oduzela dah preko slike.

Iz džepa je izvadila jedan list i naterala me da ga otvorim. Na njemu je na engleskom pisalo „Bucket list”, a u nastavku, prevedeno na srpski (stvari koje treba da uradim pre nego što napustim svet).

„Nemoj mnogo da se čudiš, to mi je rekao tvoj deda, ti Amerikanci su mnogo lud narod, svi prave takav spisak, sa stvarima koje žele, to ti je isto kao kad ideš u prodavnicu da kupiš nešto, samo je ovo za život, eto pročitaj, sve će ti biti jasno.” Ona mi priča kao da ja ništa ne shvatam.

Njena lista je imala mnogo stvari, čak 15, a od toga samo jedna nije bila ispunjena.

„Čitaj tamo, tačka broj jedan, da se slikam s drugom Titom. Ohoho, i te kako sam se slikala, da vidiš kako sam ga zgrabila, da se celi svet čudi toj slici, eno je u albumu ako mi ne veruješ.

„Da dočekam unuke", naviru suze na njeno lice, a meni se duša slama. „Dočekala sam vas sve, od prvog do poslednjeg i nagledala sam vas se, još na svadbi da vam zaigram", šmrkće trudeći se da ne zaplače.

„Da ostarim zajedno sa tvojim dedom, eh kako smo lepu starost dočekali, Bog da ga poživi.

Ako mi ne veruješ koliko sam prošla od života, pročitaj sve, ali sada idi na poslednju neostvarenu tačku, pročitaj šta piše tamo, imaš mali zadatak od mene”.

Na poslednjoj neostvarenoj tački je stajalo: „Želim da vidim ovakvu listu mog najstarijeg unuka, da vidim šta on želi od života i da li je to ispravno i da mu ostavim u amanet da je završi na način na koji ja završavam svoju, da se ne izgubi ono što sam započela.” Ko bi rekao da mi je baba bila tako moderna.

Ceo dan sam razmišljao, pisao, video koliko život shvatamo zdravo za gotovo, tražio izazove, čežnje, skrivene želje, ređao ih na svoju listu stvari koje treba da uradim pre nego što se završi cela ova priča, samo kako bih je nasmejao.

Mnogo sam napisao, ali sam i ostavio praznog mesta za neke ideje koje će doći kasnije. Uzbuđen sam potrčao u bolnicu kako bismo se zajedno smejali. Moja baba koja je, kad god ode u bolnicu, govorila da se iz nje više neće vraćati, a uvek se vraćala sve jača i jača, dočekala me je svežija nego ikada.

Smejala se svim mojim skrivenim željama i podržala je sva moja stremljenja ka uspehu. Uzela je penkalu i zaokružila poslednju tačku svog spiska. Nasmeja se i ispuni moju dušu.

Reče da je konačno srećna jer je ispunila sve što je zamislila.

Držao sam je za ruku i razmišljao kako me je naterala da sebi postavim ciljeve u životu, da bude sigurna da ću uvek slediti pravi put. Tim gestom me je naučila da ništa nije nemoguće i da čovek treba da se trudi da ostvari svoje čežnje i skrivene želje.

Nije ništa radila u prazno, ona je bila stub koji je uvek održavao harmoniju u našem domu, tako luda, tako vesela, tako puna života. Kao što sam uvek govorio, ona nije bila žena, ona je bila zmaj, u svakom pozitivnom smislu te reči!

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

N. B. | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com