Prolivena kafa na beloj košulji mi je dokazala samo jedno – Оdavno sam zaboravio da uživam

Ponekad poželim da primena teorije u praksi bude tako laka kao što izgleda na papiru. Da budem iskren, praksa i teorija apsolutno nemaju vezu jedno s drugim. Ali baš nikada. Makar od onog što sam osetio na sopstvenoj koži.

prolivena-kafa-na-beloj-kosulji-mi-je-dokazala-samo-jedno-davno-sam-zaboravio-da-uzivam.jpg

U tome je bio i problem, nakon toliko godina života sam shvatio da zapravo sve što nam se dešavalo je bilo posledica upravo disfunkcionalnoj vezi između teorije i prakse. Svi su nam uvek govorili uradi ovako, uradi onako, nemoj da radiš ovo, nemoj da radiš ono.

Mi svi srećni i radosni, da ne kažem naivni, teoretski potkovai, sa mišlju da smo spremni za život, izlazimo na teren, sudaramo se sa praksom i op, katastrofa! Najčešće padamo tamo gde nismo ni pomislili da se to može desiti. U situacijama za koje smo mislili da smo najjači, mi smo bili najslabiji.

Ko je za to kriv, naše preveliko samopouzdanje ili onaj ko nam je rekao da napisano i izgovoreno baš i ne idu zajedno u stvarnosti.

To mu nekako dođe kao kad ti ljudi daju loptu, a od tebe traže da je pretvoriš u nešto što ima oblik kocke. Nekako ćeš možda i uspeti, ali koliko god da negiraš u sebi znaš da je nešto pogrešno. Stvarnost je zapetljana, moram da priznam.

Ožiljak za ožiljkom, suza za suzom, dolazila je i praksa, koliko god da nismo želeli. Izbaci nas iz kolovoza, iskoreni svako nevino osećanje i očeliči nas, učeći nas da roze svet ne postoji. Tu se zapitam kako to nije bilo dovoljno, pa so bili potrebni sebi samima, da premotavamo situacije sve dok nas ne zaboli glava? Zašto smo bili toliki frikovi?

Zašto sam ja bio takav frik?

Ne znam da li me razumete, ali u sebi stalno osećam da moram da držim svaku sitnicu pod kontrolom. Svake minute, svakog sata, svakodnevno, 365 dana i godini i moram da priznam da sam svakodnevno živeo sa glavoboljama koje sam sam sebi napravio Pravila koja sam nametao, pritisak kojim sam gušio svoju dušu sve dok mi nije došlo preko nosa. Razgovori koje sam premotavao, ljude koje sam preispitivao, koraci koje sam iznova ponavljao u glavi.

To je trajalo, dugo je trajalo, sve dok se jednog dana, dok sam na brzinu ispijao jutarnju kafu da ne bih zakasnio na posao, nisam isflekao istom na novoj beloj košulji. Opsovao sam sto puta. Znao sam da ću zakasniti.

Ali, ušao sam pod tuš, pustio toplu vodu i nisam razmišljao. Nisam mislio na ljude, nisam mislio na posao, nisam mislio na prekor, na sve ono što me čeka. Na sve sitnice koje danas treba da isplaniram, da bi sve bilo kako treba. Jednostavno sam pustio mozak „na ispašu“. Ponavljao sam „NE MISLIM“!

Kada sam izašao na satu sam video da kasnim jedan sat. Nije me bilo briga. Prvi put u životu sam izgubio kontrolu i to nad jednom običnom džezvom zbog koje će košulja možda na hemijsko, ali je meni povratila razum.

Nije bilo razloga da sve kontrolišem. Zato što i ne mogu sve da kontrolišem, a s druge strane koja bi lepota života bila ako stalno razmišljaš šta će biti, kako će biti, ili šta je bilo i kako je bilo, a kako je moglo da bude. Da li uopšte živiš?

Ja sam uvatio sebe kako ne živim. To je bio najveći zločin koji sam mogao da uradim. Posle svega da ne živim. Tada sam shvatio koliko treba da uživam.

Uzimao sam potrebno vreme za sebe, za obaveze, nisam se trudio da se u tuđim očima predstavljam u najboljem svetlu. Živeo sam za sebe, ispunjavajući obaveze, ali na takav način da se one uklope u moj život, a ne obratno. Nisam imao kontrolu nad svime kao ranije i shvatio sam da i ne treba. Tog trenutka kao da mi se duša oslobodila, osećao sam se drugačije.

Uveče sam odlazio na spavanje bez da razmišljam šta se desilo na poslu, šta će biti sutra ili nakon jedne nedelje. Živeo sam u sadašnjem vremenu i nisam mislio šta će biti. Nisam previše razmišljao, premotavao slike u glavi. Posle toliko godina sam uživao. Ne znam koliko dugo će to trajati, ali baš kao što sam već rekao, otkačite, ostavite, zaboravite, ne „premotavajte film“ makar i na kratko tokom dana.

Mogu reći da mi je ta kafa promenila ne samo tok dana već i tok života.

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

N. B. | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com

Možda vas zanima:

Za žene koje se bore sa rakom – jake ste, božanstvene, od vas treba da se uči kako se voli život Živite potpuno običan, normalan život. Posao, kuća, porodica, muž, deca, dom. Ru...