„Aman, ženo, čekaš u redu i praviš gužvu zbog prometa od 200 dinara, hajde sklanjaj se!“

Subota, red u kasapnici. Dok strpljivo čekamo da nas usluže, jedan gospodin naručuje toliko glasno, da se čuje i kroz izlog, čak do ulice.

Više je nego očigledno da želi da nam da do znanja da ima istančan ukus, istančan kao skupa pršuta isečena na njegov zahtev kao „list papira“. Pa meso sušeno toliko meseci, pa neka specijalna salama koju su doneli samo za njega... da nije njega, niko ne bi ni pomislio da kupi taj komad, hehe.

Okreće se da vidi da li je ostavio nekakav utisak na grupu koja kulturno čeka, ali smo mi nezainteresovani, eto, nismo se oduševili što je potrošio pola minimalca na meso i suhomesnate proizvode.

Ne bismo ni znali iznos njegovog računa da tri puta nije glasno ponovio: Znači toliko je račun... aha. Znači da platim toliko? Nema problema, evo vam toliko novca!

Dok je plaćao na red je došla jedna baka. Mršava, sa licem prošaranim borama i mukom. Obučena skromno, u iznošenoj odeći i običnim plastičnim papučama, broji nešto u torbi i tiho uzdiše.

Traži četiri komada nekih tankih kobasica. Kilogram tih kobasica košta 200 dinara. To je verovatno najjeftinija stvar u kasapnici. Prodavci je poznaju, pa je upozoravaju da je kobasica malo presušena, ne prodaje se baš mnogo.

„Ako, dušo, nije problem. Kad je ispržim omekšaće. Skuvaću i krompir, da napravim malo pirea uz kobasicu, unučići mi dolaze na ručak“, priča baka dok joj je lice ozareno toplinom i ljubavlju koje popunjavaju staračke bore i čine da ona sija.

„Vi čekate u redu i pravite gužvu za promet od 200 dinara? Ajde, molim vas, sklonite se, dajte prednost onima koji žele da kupe više!“

Čujemo gospodinov glas i konačno dobija našu pažnju. Svi ga prvo pogledasmo začuđeno, a začuđenost polako pređe u ljutnju i bes koji su titrali na našim licima.

„Za svoje pare gospođa može da kupi šta želi!“, dobaci čovek koji je stajao pored mene.

Gospodin je konačno uzeo svoj kusur i frknuo nosem. Možda je očekivao aplauz za svoje nadmeno i nekulturno ponašanje. Ili da mu se poklonimo, ne znam.

Baka se samo osmehnula. Dostojanstveno je platila kobasicu unapred prebrojanim sitnim novcem i izašla. Žuri, ide da skuva ručak za svoje unučiće. Izgrliće se i toplinom će ispuniti i kuću i dušu.

Onima koji su kao ovaj gospodin duša je trula, pokvarena. Iz daljine se oseća smrad, nikakva skupa odeća ni jaki parfemi ne mogu prekriti tu unutrašnju rđu koja te polako nagriza.

Nadmenost i arogancija koje pokazujete pred onima sa kojima su se sudbina i život ovako loše poigrali... čine li vas srećnim? Da li vam to ulepšava dan? Ispunjava li vas to zadovoljstvom, kakva je to satisfakcija da poniziš nekoga, posebno stare ljude koji penzionerske dane provode krajnje nedostojanstveno u državi kao što je naša?

Da li vam je lepo, da li ste otišli srećni i zadovoljni? Da li tako učite i svoju decu, da sa visine gledaju na sve koji imaju manje, da pljuju i da gaze po ljudima bez ikakve griže savesti, uništavajući im i poslednju trunku ljudskog dostojanstva?

Prijatan ručak, gospodine. Samo pazi da se ne zadaviš tom skupom pršutom.

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

(O)Milena | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com