Priče iz hotela – četvrti deo

Juče sam bila prepuštena sama sebi, što bi se reklo, sve je spalo na moju „grbaču“... 

price-iz-hotela-cetvrti-deo.jpg

Veronika je uzela slobodan dan, a ja i Klara smo ostale da radimo u drugoj smeni. Jednu sobu ona, jednu sobu ja, i tako... Najteže mi je palo što sam morala da izguram i treću smenu sama...

Tešila sam se da ću se odmarati sledećeg dana i da ću uzeti slobodan dan samo za sebe, iako sam znala da neću imati srca da to uradim, pa ću se ponovo zalepiti na recepciju rame uz rame sa Klarom.

Klara je otišla, a ja sam krenula da skuvam kafu. Zatvorila sam ulazna vrata i otišla u kafeteriju, skuvala sam kafu i sela da malo predahnem, da osetim miris tišine, ali ne zadugo...

„Mrzim te, gade jedan! Samo znaš da provedeš noć sa mnom, a onda nestaneš! I noćas će biti tako?“, zaječa neki ženski glas.

„Melisa, nije tako... Ja te volim, draga... Ti...“, tešio ju je neki muškarac.

„Šta ja, bre? Šta? Njoj poklanjaš ruže i šampanjac, a meni tange od 100 dinara... Pritom me ubeđuješ da ćeš me unaprediti? Je li tako?!“

„Melisa, znaš da mi je Sara samo asistent, nemam ništa sa njom.“

„Šta, bre, nemaš, odakle njoj bunde i još trista čuda? Od plate koju joj daješ? Ma, nemoj da me zajebavaš... Šta to ima ona što ja nemam?“

„Preteruješ! Ljubomorna si, otkud ja znam odakle joj... Možda joj muž kupuje, šta to mene briga... Ali, da ti kažem da si prava lavica u krevetu...“

„Lavica u krevetu, kažeš? Ali izgleda da nisam dovoljno dobra čim ne mogu da te zadovoljim...“

„Probaj, potrudi se, možda ćeš biti bolja...“

„Priznaješ da si bio sa Sarom, je li tako?!“

„Ne... Nego, evo zamisli da sam bio i da ti treba da je nadmašiš... Počni sa glancanjem ključa koji će ti otvoriti unapređenje, mislim vrata... Ako me razumeš...“

„Oh, da, mmm...“

Skoro sam završila sa kafom. Oprala sam šolju kao prava domaćica i uputih se ka recepciji. Živo me interesuje ko je u sobi 206... Nije bilo podataka, tj. on je sigurno jedan od onih gostiju koji su „poverljivi“...

Prolazili su sati, a meni se činilo da je prošla čitava večnost. Jedva sam čekala da dođe prva smena i da se prepustim krevetu, da mu padnem u naručje... Ali, nije mi bilo suđeno da legnem pre nego što namestim još jednu sobu, i to baš sobu 206.

Uđe gospodin, nosio je kapu i njegov lik nije mogao dobro da se vidi. Ali, on mi se obrati:

„Vilma, nisi me prepoznala?“, obrati mi se dubokim i sanjivim glasom, a oči su mu bile krvave.

„Doktore, vi ste?“

„Ja sam, bre, Vilma...“

„Oh, nisam znala da je neko od naših, hahaha“, kiselo se nasmejah.

„Hvala ti, Vilma. Devojka je još uvek gore. Sići će za 10-15 minuta... Hajde, idem, čeka me prva smena.“

„Posle svega?“

„Posle svega.“, odgovori on i ode.

Udahnuh i krenuh da raspremim posteljinu. Bilo je 5:00 sati ujutru, a do prve smene je ostalo još tri sata... Nisam smela da igram na tu kartu da nemam čistu sobu, đavo zna kada da udari...

Videh gospođicu kako se spušta niz stepenice, inače je medicinska sestra koja želi da postane njegov asistent i da dođe na Sarino mesto, očajnički to želi.

Doktor mi je mnogo puta pričao o njoj. Nema muža, nema dečka... Ima samo „ambicije“... A, on... On ima zlatnu ženu i troje dece. Dvoje od njih je već odraslo i spremno za brak, a treće je pupoljak koji tek treba da procveta.

Plod ljubavi, doktor mi je pričao da se spontano desilo da mu žena zatrudni, a ja znam da je najmlađa ćerka njegova najveća slabost. Upoznala sam je kada sam bila na pregledu u bolnici u kojoj on radi.

Naravno, tamo smo prijatelji iz nekog čudnog i posebnog sveta... Ponekad mi dođe da vrisnem, da zatvorim hotel i da odem negde daleko odavde... Ja živim od njihovih prljavih para, živim!

I dok sam ja filozofirala o životu i poslu, ona je najnormalnije pozvala taksi i otišla. Dok sam je gledala, od samog pogleda sam se i ja zaledila. Mislim, ko se ne bi zaledio u haljini koja više liči na spavaćicu i u tankom mantilčiću...

Uđoh u sobu... Tu su bile dve flaše crvenog vina, vlažne maramice razbacane svuda po sobi, čaše su bile na krevetu, čak i papir od čokolade na stolu... Jastuci su bili na sred kreveta, verovatno su radili ono „četvoronoške“... Jednom rečju, u sobi je bio pravi haos koji sam na kraju uspešno sredila...

Herojski sam podnela preostala dva sata do prve smene. Ulaze Antonija i Rebeka, zauzimaju svoje položaje... A, ja k'o ja... Zaspala sam pre nego što si rekao kek...

*Svi događaji i likovi u pričama o ovom čudnom hotelu su izmišljeni, ako se bilo ko pronađe u njima – to je čista slučajnost.

Prethodni deo pročitajte ovde.

©CRNOBELO.rs Zabranjeno preuzimanje i kopiranje. Krađa autorskih tekstova kažnjiva je zakonom.

Autor: Marija Prličkova | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com

MOŽDA VAS ZANIMA:

loading...

Možda vas zanima:

Priče iz hotela - treći deo Subota. Hotel je danas bio vikendaški raspoložen. Bilo je tu nekoliko parova koj...
Priče iz hotela - drugi deo Danas je u hotelu bila prava ludnica. Bio je toliki haos da se nije znalo ni ko ...
3 kratke poučne priče koje treba da ispričate svima koji vam znače u životu Najlepše priče najčešće su i najkraće, ali to ne znači da nisu ispunjene mudrošć...