„Poliži nam patike ili nam daj pare“- kako u našim školama deca maltretiraju jedna druge?

Pre nekoliko nedelja društvenim mrežama je kružio snimak na kojem se jasno videlo kako jedna devojčica jako šamara drugu bespomoćnu devojčicu, koja gotovo nikako ne reaguje na ovaj napad.

polizi-nam-patike-ili-nam-daj-pare-kako-u-nasim-skolama-deca-maltretiraju-jedna-druge.jpg

Ostatak grupe samo bledo posmatra dok je ona maltretira. A neko očigledno sve to snima. Na kraju, jedan dečak tobože pokušava da ih razdvoji, ne baš previše odlučno ni revnosno. Sa skrivenim osmehom i on očigledno uživa u iživljavanju nad jadnom devojčicom koja trpi premlaćivanje od strane svojih drugarica.

Takve stvari se dešavaju svakodnevno. Maltretiranja u raznim oblicima. Ovo je iskustvo jedne majke: Grupa drugarica je prisiljavala devojčicu da im liže patike ili da im da pare ako to ne želi da uradi.

Dok ovo pišem, a dok vi čitate, znam da nas sve obuzima isti osećaj stida, neprijatnosti, zgroženosti, besa. U šta se pretvorio ovaj svet? U kakvom društvu mi živimo?

Pre nekoliko meseci ćerka jedne prijateljice bila je uznemirena zato što su je drugarice iz škole omalovažavale zbog fotki na Instagramu jer su bile previše seljačke. Nije bilo ničega zanimljivog na njima, ona nije putovala nigde posebno, nije se oblačila dovoljno provokativno, nije bila seksi.

Ova devojčica ima 13 godina. Od nje se očekuje da bude provokativna i seksi? Inače neće biti prihvaćena u društvu, ismevaće je, ponižavati, niko je neće zvati da izađu, niti je zvati na rođendan.

Prvo, pitam se, zašto devojčica od 13 godina uopšte ima Instagram? U stvari, izvinite, nije moje da se mešam kad su joj roditelji dozvolili i ne vide nikakav problem i stalno ponavljaju: „To je moje dete, moja odgovornost i radiću onako kako smatram da treba“, onda svi treba da ućutimo.

Ali, znate li kada ne treba da ućutimo i kada treba jasno da progovorimo? Kada takva deca počnu da se nameću svojim zlobnim ponašanjem, da dominiraju, da maltretiraju druge. Tada kao da zaboravite da su to vaša deca. Tada ste slepi i gluvi i odmah stupate u odbranu: „Ali ja poznajem svoje dete, to ne može biti MOJE DETE!“

Iznenadili biste se da vidite koliko ovih malih nasilnika jesu vaša deca. Zaprepastilo bi vas njihovo ponašanje, način na koji se ponašaju prema drugovima, odraslima, nastavnicima, prema materijalnim predmetima oko sebe, prema životnoj sredini, prema životinjama.

Uz svu pažnju, uz svo maženje i brigu, pitam se kako je moguće da ne primećujete njihovo devijantno ponašanje? Toliko ste uključeni u njihove živote, pazite na njihovu ishranu, birate skupe patike nedeljama, da su skockani i doterani po poslednjoj modi, organizujete bezumno skupe rođendane i proslave, vodite ih po frizerima, šminkerima, manikirima, vozate ih po gradu na sve školske i vanškolske aktivnosti kao dežurni taksisti i sluge, na prvo kijanje kreće panika zbog alergije i bolesti, stalno im instalirate GPS aplikacije za praćenje kretanja svog zlata, ali ovo niste primetili?

Da je vaše najdraže mali sociopata koji maltretira drugove ili je žrtva koja trpi premlaćivanje, pogrdne reči, uvrede i ucene da liže nečije patike ili da ucenjivačima da pare ako to ne uradi?

Ovo nije jedini, nije prvi niti je poslednji slučaj. Ono što vam je previše daleko, previše tuđe, previše moderno, previše „sa Zapada“, taj takozvani „buling“ - siledžijstvo, maltretiranje (u originalu bullying), realnost je našeg vremena i življenja.

Obratite pažnju na ponašanje svoje dece. Komunicirajte, pričajte sa njima, naterajte ih da otvoreno govore o svojim doživljajima u školi, pre nego što bude prekasno. Poenta nije samo skupa odeća i skupi rođendani i skupi telefoni i iscrpljujuće takmičenje između roditelja i dece ko je gde letovao, ko se gde skija ove zime, akcenat je isključivo na materijalnim stvarima, bez ikakve dublje povezanosti sa decom.

Šta će mu sve ove stvari kada će duboko u sebi biti nesrećno, usamljeno i tužno, kada će biti ugnjetavano ili onaj koji ugnjetava?

I u moje vreme bilo je dece koja se tuku, vređaju, ali su se ti konflikti brzo rešavali i sam način konfrontacije nije eskalirao u ovakvo surovo i bizarno maltretiranje.

Volela bih da mogu da se vratim u vreme kada smo mi imali 13 godina. Obučeni skromno, veliki deo naše garderobe, široke majice i skejt-pantalone u stvari je bio namenjen dečacima. Bez neke posebne frizure, bez imalo šminke, stalno u patikama, sedimo na igralištu blizu naše zgrade, svi skupljamo pare da kupimo veliki čips i krišom šapućemo nešto o simpatijama.

Bili smo veoma naivna i iskrena deca. I mislim da je bolje da si naivno, mutavo dete iz tog vremena sa pravim detinjstvom, nego ova naglo odrasla, maltretirana i traumatizovana deca ovog vremena.

©CRNOBELO.rs Zabranjeno je preuzimanje i kopiranje. Krađa autorskih tekstova kažnjiva je zakonom.

Autor: M. S. | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com

MOŽDA VAS ZANIMA:

loading...

Možda vas zanima:

Muže, daj mi tvoj mozak na jedan dan, da malo odmorim Odmah da to razgraničimo - muškarci uopšte nisu glupi. Oni su inteligentni, prak...
„Jeste li spakovali paradajz za odmor?“ – a vi, gledajte svoja posla, može? Došlo je vreme kad treba da se plašiš pitanja: „Gde ćeš na odmor ove godine?“ ...