Pozajmi se gomila para za svadbu - važno je šta će drugi reći

Kada sam došla kući da saopštim srećnu vest da se udajem, moj otac kao da se malo zbunio. Mislila sam da mu to pada teško, da mu je žao što mu dete odlazi od kuće.

Posle nekog vremena sam ga pitala zašto je toliko zamišljen i ozbiljan, a on mi je odgovorio da je počeo da razmišlja koliki kredit treba da podigne za svadbu.

Danas to prepričavamo kao neku anegdotu, ali mogu da tvrdim da uopšte nije smešno.

Jer je to naša tužna, mračna istina. Radiš celog veka, štediš iz petnih žila, dođe vreme za jednu svadbu, a ti ponovo moraš da podigneš kredit da se skrpiš za jedan ovakav događaj.

A kako ne bi podizao kredit kada su svadbe kod nas jedan takav neviđeni luksuz, kao da uđeš u salon i iz njega izađeš sa novim automobilom. Svadba li je, vašar li je, ne zna se.

Da ne mislite slučajno da sam ja bila imuna na te svadbarske gluposti? Naravno da sam bacila ogromne pare na šminuku i frizuru za koje danas ne bih dala ni pola od toga.

Fotograf mi je bio skup, ali mogu da potvrdim da je to jedina stvar za koju vredi dati pare – za dobre fotke i snimke i za muziku.

Sve drugo je praktično nebitno - kakvi su bili buketi, kakve pozivnice ste napravili, kakvi ukrasi su bili na stolu, da li je bilo dva ili tri parčeta mesa... koga je briga?

Ja za svoju svadbu ne pamtim kakvi su ukrasi i cveće bili na stolu, a kamoli za tuđu. Niti pamtim šta je bilo za jelo.

Pamtim samo koliko se igralo, koliko je bilo srećnih, nasmejanih i veselih trenutaka koje ne određuju nikakvi ukrasi, bombone ili svadbena torta.

I pored svih stvari na kojima sam uštedela (pozivnice i bombone koje smo pravili sami, venčanica koja uopšte nije bila skupa prema standardima, porcija koja je bila relativno skromna itd.) ja opet mogu da potvrdim da sam kao i svi drugi u Srbiji potrošila neverovatno mnogo para za jedan svadbeni dan.

Na šta odlaze pare kada se radi o jednoj svadbi? Na najneverovatnije gluposti na kojima od nas zarađuje cela jedna industrija.

Preskupe luksuzne pozivnice (da li da uzmem one sa elegantnom satenskom mašnom ili sa kanapom da bude rustično ili sa pečatom od voska?) Kako to objasniti – nikoga nije briga!

Da ne mislite slučajno da će neko uramiti pozivnicu? Pročitaju je, zapamte broj stola i – završava u kanti. Pozivnica za koju ste odvojili skoro 1 evro.

Isto to se dešava i sa ukrasima, bombonama, dekoracijom. Vi mislite da je to tako mnogo važno, ali verujete da se niko time ne zamara (osim nekih osoba kojima se život vrti oko toga da li je dezen na salvetama odgovarao stolnjaku ili onih koji su došli samo da bi našli neku manu ili primedbu, kojima se ne bi moglo ugoditi ni da je sve od zlata).

Pa ako se već sve počne prema običajima, spremanje i ketering zetovoj kući i kući kod mlade. Muzika još od podne. Već je plaćena, ali zar ne treba da se „zalepi“ neka para, sramota je, svi gledaju u vas.

Doterani, skockani, šminka i frizura, nove cipele, nove tašne koje idu uz cipele.

Matičar – trošak. Crkva – još veći trošak. Svadbena foto sesija i video snimak.

Preskupa venčanica, odelo za mladoženju. Nakit za mladu, sve sama čuda.

Konačno, u restoranu ste i mislite da ćete odahnuti. A tamo cena menija (posebno u glavnom gradu) nameštena kao da je za nekoga ko zarađuje 300.000 dinara, a ne prosečnih 30 hiljada.

Bubreg treba da prodaš da bi napravio jednu svadbu u Srbiji.

Ajde što je skupo, nego smo i mi budale – bacamo novac na gluposti, novac koji nemamo, novac koji ćemo vraćati sa kamatom.

Em ga nemamo, em ga trošimo. Umesto skromnije i uz manje troška, mi trošimo duplo na stvari koje sutra niko neće pamtiti i koje su nevažne.

Živela svadba. A od sutra skromnije, treba da se otplati kredit potrošen na samo jedan dan.

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

(O)Milena | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com