Deca hop, a mi skok, bez reči – mi smo tu da ispunimo želje, a na kraju nemamo vremena ni strpljenja ni za šta

Vozim se autobusom koji se gura između ostalih vozila u jutarnjoj saobraćajnoj džungli. Vozač je očigledno nestrpljiv da stignemo što brže, čak i po cenu da poginemo. Preko puta mene sedi grupa tinejdžera koji očigledno idu u školu.

deca-hop-a-mi-skok-bez-reci-mi-smo-tu-da-ispunimo-zelje-a-na-kraju-nemamo-vremena-ni-strpljenja-ni-za-sta.jpg

Oni su se već razbuđeni, bučni i glasni. Svi su zablenuti u mobilne telefone i svi bez izuzetka „skroluju“ tako brzo po telefonima, ne zastajući ni sekund da pogledaju dobro stvari koje im prolaze pred očima.

Oni, kao i mnogi drugi ljudi današnjice imaju isti problem – imaju nedostatak strpljenja. Jednostavno ne mogu da se usredsrede na jednu stvar duže od nekoliko minuta. Minut je čak ogroman uspeh, u pitanju su sekunde. U roku od nekoliko sekundi stvari im dosade, pa prelaze na sledeću u moru informacija koje ih preplavljuju.

I ne samo stvari na internetu. Nove generacije danas se previše brzo zasite svega, imaju nula strpljenja da stvari dovedu do kraja. Jedva da mogu da sede u bioskopu. Imaš osećaj da će poludeti u sedištu i da će ga na kraju polomiti beskonačno se vrteći u mestu.

Nemaju kapacitet da odgledaju jedan film do kraja, a da sto puta ne pogledaju u telefon. Besni i razdražljivi očekuju da im sve bude servirano iste sekunde kada to požele. Nisi krivi oni. Neko ih je tako naučio.

Hoćeš da jedeš – mama sprema picu, žedan si – evo odmah sokić, ili možda želiš vodicu, aha, želiš hladnu, brzo stavljaj leda. Da kupimo nove patike – uuuuuu, kako ne rade prodavnice u 11 sati uveče, gotovo, idemo odmah ujutru u 9, čim otvore, i kupujemo! Ne plači.

Bez reči, mi smo već tu na usluzi, servilni i potreseni - šta ti treba, šta želiš, kupićemo to odmah, uradićemo sve odmah!

Kakva je, bre, to pamet? Ali deca su morala da ovakvo ponašanje nauče od nekoga. Mi smo ogledalo u kom se oni ogledaju. Ne zaostajemo mnogo za njima. Želimo dobar posao odmah nakon diplomiranja, ali da ne moramo da zagrejemo stolicu. Želimo nov auto, želimo krov nad glavom, želimo da odmah oblikujemo svet. Želimo mnogo novca, ali po mogućstvu da ne moramo da radimo za njega, najbolje bi bilo da nam padne s neba.

Želimo da kupimo skupu tašnu ili skup sat odmah. Ne daj bože da ti neko kaže – pa dobro, sačekaj da bude na popustu ili malo štedi za stvari. Iskopali bismo mu oči! Ko si ti da mi govoriš da čekam, nesposobnjakoviću jedan. Ti čekaj ako ti se čeka, nek ti život prođe u čekanju. Gladni smo, želimo sve odmah, iste sekunde!

Nemamo strpljenja da radimo na nečemu, niti vremena za to. Sve bismo da po mogućstvu bude brzo! Zašto treba cela 3 minuta da se napravi ova kafa, zar ne može da se skuva za 30 sekundi? Da uštedim vreme. Brza kafa „s nogu“, brza hrana, brzi, nedokazani razgovori sa prijateljima. Brzo, ekspresno vežbanje, žurim da stignem nekud, kao muva bez glave.

Brza vožnja po cenu da izgubim život, jer mi ta 4 minuta čine svu razliku na svetu. Brzo, brzo da prepričamo svoje živote sa prijateljicom sa kojom se nismo videle godinu dana, u tih 15 minuta koje smo odvojile za e(k)spreso kafu.

Pre nekoliko nedelja smo bili na dečijem rođendanu. U igraonici, naravno. Cela 2 sata rođendan „na steroidima“. Deca nisu prestajala da viču, nisu znala šta će pre, nisu znala šta će od sebe. Nisu mogla da se zaigraju, nisu mogla duže od nekoliko minuta da se posvete slušanju priče, pevanju pesme, crtanju, ni igranju sa žetonima.

Slavljenik se na kraju rasplakao jer očigledno nije mogao da istrpi ludilo oko sebe. Roditelji u grču, da se što pre završi, da se spakuju, zato što nekud žure. Eto, još jedan rođendan...

Toliko novca bačeno uzalud. Gde je uživanje, gde je igra, gde je sreća? Sve je na brzinu, sve je na silu, sve je instant!

Nemate živaca ni za šta. Za ljubav ponajmanje. Nemate živaca da se trudite. Kod prvog poraza kada se stvari ne odvijaju onako kao što ste ih zacrtali u glavi, vi odmah dižete ruke i odustajete. Sve vam je dosadno, odmah vam postaje nezanimljivo. Ne ide to tako.

Dobre stvari traže vreme i strpljenje. Da radiš na njima, da im se nadaš, željno da ih iščekuješ. Kako izgleda sreća kada ih dobiješ, osećaj koji ništa na svetu ne može da zameni.

Ako dobijemo sve odjednom i servirano na tacni, ako stalno žurimo negde, ako nemamo strpljenja ni za šta i naša deca rade to isto – kako očekujemo da nas bilo šta usreći?

Gde je uživanje u svemu tome?

©CRNOBELO.rs Zabranjeno preuzimanje i kopiranje. Krađa autorskih tekstova kažnjiva je zakonom.

Autor: (O)Milena | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com

MOŽDA VAS ZANIMA:

loading...

Možda vas zanima:

Vaspitavanje dece danas i nekada - šta se promenilo? Poslednjih godina se odnos između dece i roditelja značajno promenio.  P...
Šta da jedete, a šta da izbegavate ako pokušavate da ostanete u drugom stanju? Celokupno zdravstveno stanje ima veliku ulogu kod plodnosti, iako mnogi to odbij...
Ostavite ga da duže spava - 13 tajni uz pomoć kojih majke iz Holandije odgajaju srećnu decu Nauka je pokazala da su deca iz Holandije mnogo srećnija za razliku od svojih vr...