Mnogo naroda, ali malo ljudi - ako padneš na trotoaru, ostaviće te da umreš

U moru bezličnih i bezdušnih ljudi, retki su oni koji su još uvek dobri, neokaljani, sa neuprljanom dušom i obrazom. Prosto ti dođe da ih zaštitiš zakonom kao neke retke endemske vrste. Mnogo je naroda oko nas, ali malo ljudi.

mnogo-naroda-ali-malo-ljudi-ako-padnes-na-trotoaru-ostavice-te-da-umres.jpg

„Gde su nestali ljudi?“ – bilo je pitanje koje je moja baba uporno postavljala pre nego što je preminula. Za nju je bilo nezamislivo da se ne pozdraviš sa prvim komšijama, da ne pozajmiš nešto čega ti je nestalo kod kuće, da ne pomogneš u nevolji.

Da vidiš čoveka koji plače, a da ga ne pitaš da li je dobro, ženu koja se muči sa preteškim torbama i kesama, a da se ne ponudiš da pomogneš. Ako neko padne na trotoaru ili ulici, niko se ne okrene da mu pruži ruku, već ga svi preskaču žureći nekuda uz izgovor – Nije moja stvar.

Osim toga što smo operisani od ljudskosti, posebno nam fali emocionalna inteligencija. A ona se ne uči iz knjiga, ne postoji brzi kurs pa da se okitiš diplomom koja će na polici skupljati prašinu.

Kod nas je odavno presušila ta vrsta inteligencije, odavno je prekrila prašina, odavno je trula i buđava.

Koliko ljudi poznajete koji paze da nekoga ne uvrede? Ljudi sa merom, što bi rekla moja baba. Koji znaju kada treba da govore, a kada da ućute. Znaju kada da uđu, a kada da izađu iz sobe. Znaju kada ih se nešto tiče, a kada da ne trpaju nos u tuđa posla.

Od silne želje da svakome pomognu i da budu korektni, najčešće budu ismejani, iskorišćeni i omalovažavani. Danas je čudno biti čovek, kao da je to neka teška bolest, pa svi pazimo da se ne zarazimo.

Zato što ako se zaraziš, to znači da si naivni, iskorišćeni glupan. Pa pokaži snagu, pokaži zube, vređaj, nadvikuj se. Nemoj slučajno da uradiš nešto dobro za nekoga osim za sebe, i da ne očekuješ nagradu ili priznanje za učinjeno delo.

Gde su nestali ljudi? Naroda svuda, čoveka ni za lek. Gde su nestali, gde su se izgubili?

Čovečni, časni i vredni, operisani od pohlepe i potrebe da se priča u prazno. Nasmejani, sa širokim srcem, oslobođeni svih mogućih mentalnih kalkulacija – ko si ti, šta radiš i za šta mi trebaš u životu?

Oni koji sa svakim razgovaraju bez licemerja, bez promene u ponašanju, bez nadmenosti ako pričaju sa čistačicom, ili bez izveštačenog osmeha i poniznosti ako se obraćaju direktoru.

Oni koji će uzeti ponuđeno jelo bez otvorenog prezira i gađenja, bez objašnjavanja kako, eto, ne jedu to i to jer im je previše jeftino ili nije ukusno.

Retki su, kao biser na dnu okeana, igla u plastu sena. Probajte da ih pronađete. Ali kada ih nađete, čuvajte ih kao nešto najdragocenije.

(O)Milena | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com

Možda vas zanima:

Таta, kako da preživim sve ovo bez tebe – bez tvojih krila da poletim? Koliko je potrebno da bi se preživelo u ovom svetu koji je gluv pa ne čuje? Do k...
U ovom životu MORA samo da se umre, ne moraš da se venčaš i da rađaš decu ako ne želiš „MORA da imaš sve petice, MORA da završiš fakultet, MORA da se udaš, MORA da rod...
Tipičan Balkanac - zna sve složene kombinacije za kladionicu, ali ne može da savlada tri dugmeta na ... „Znaš šta traži žena s vremena na vreme? Traži batine. Prevaspitavanje, u slučaj...