Hajde dosta sa izmišljenim depresijama, kako moja baba nije imala vremena da bude depresivna?!

Vreme u kojem živimo je surova mašina, pa uvlači u zupčanike pokušavajući da te samelje, da ti iscedi dušu i poslednji atom energije. Manjina zaista ostaje fizički i mentalno nepovređena od svog tog stresa koji donosi današnje, moderno vreme.

hajde-dosta-sa-izmisljenim-depresijama-kako-moja-baba-nije-imala-vremena-da-bude-depresivna.png

Depresija je istinska. Anksioznost je istinska. Usamljenost je veća nego ikada. Izolovanost i distanciranje među ljudima su sveprisutni. I svako se bori onako kako zna i ume.

Neko će se usuditi da podeli svoje muke. Drugi će ih skrivati duboko u sebi, dozvoljavajući im da ih izjedaju iznutra, sve dok šteta ne postane prevelika. Treći će se usuditi da potraže profesionalnu pomoć, ne obazirući se na podle, plitke, neuke komentare ljudi oko sebe. Četvrti će se lečiti lekovima prepisanim na svoju ruku. Peti će pokušati da progovori ili da pruži ruku za pomoć, ali će njegov glas biti previše tih, a njegova ruka će ostati neprihvaćena.

Depresija i anksioznost su postali naša realna svakodnevica. Nisu za osudu ili podsmeh. A ipak, društvene mreže su prepune ljudi koji relativizuju i ismevaju ova stanja svojim neumesnim komentarima tipa: „zašto moja baba nije imala depresiju? Uhvatite se metle ili idite da radite na njivi, proći će vas. Nemojte izmišljati bolesti tamo gde ih nema."

Želim da razjasnim nešto u vezi sa tim vremenima i ovim vremenima. Mnogo puta sam stala na stranu starijih generacija braneći ih, trudeći se da uđem u njihovu kožu, jer su u najvećem delu izgubljeni u ovom vremenu-nevremenu sa svom ovom novom tehnologijom i modernim izumima.

Ali ne i ovaj put. Ne možete me ubediti da u vaše vreme, u vreme vaših majki i očeva, odnosno naših baba i deda, nije postojala depresija. Možda se nije tako zvala. Najverovatnije je da je retko ko pričao na ovu temu. Osećanja su se potiskivala duboko, gurala pod tepih, a ona čuvena sramota o tome šta će reći komšije bila je puštena na najjače.

Ta „sramota“ se provlači i prati nas do današnjeg dana, ali mnogo manje nego ranije. I drago mi je što je tako. Ljudi su se jednostavno osvestili da ne žive  za nekog drugog, nego za sebe. I ako osećaš negativne emocije, ako anksiozan ili depresivan i doživljavaš panične napade, u redu je da to podeliš, da razgovaraš i da potražiš pomoć.

Zašto mislite da se ljudi nekada pre nisu suočavali sa ovakvim problemima? Šta vas navodi da mislite da je to proizvod modernog vremena, neka izmišljotina stvorena iz prevelike razmaženosti, kaprica ili dosade?

Vratite se na trenutak u prošlost. U dane kada su roditelji jedva progovarali jedno sa drugim. Kada se ručalo ili večeralo u potpunoj tišini i svako se povlačio u svoj ćošak sa sopstvenim mislima. U vaše vreme ljudi nisu bili tužni? Nije bilo negativnih misli? Nije bilo suza ni lupanja vratima? U prošlosti su tekli med i mleko?

Ne znam kako mislite da babe nisu bile depresivne jer nisu imale vremena za depresiju. Kakvi visoko naučni dokazi! Naravno da su bile, samo što od neukosti i sramote nisu to umele da izgovore, da podele niti da potraže pomoć.

I babe su bile ljudska bića od krvi i mesa, suočavale su se sa nepravdom, boli i tugom. Kada nisu želele da razgovaraju ni sa kim i kada su patile, najčešće tiho u sebi. Kada su bile ugnjetene i obespravljene, apsolutne robinje u kući, u krevetu, u okovima bračne i porodične zajednice.

Kada su robovale svima - roditeljima, mužu, njegovim roditeljima, deci. Kada su bile zarobljene u dogovorenim brakovima. Kada nisu mogle da nastave da se školuju. Kada nisu smele da rade. Kada nisu imale pravo glasa.

Mislite da samo zato što su svoje telo zatrpavale u fizički rad u njihovim glavama nisu dešavale mentalne bure zbog svih negativnih misli koje su čuvale za sebe pre nego što zaspe?

Bez obzira na vremena koja se menjaju, ljudi ostaju ljudi. Oni su tužni, oni su usamljeni. Oni su anksiozni, oni su pod stresom, oni su depresivni. Razlika je u tome što danas većina odlučuje da progovori na ovu temu i da potraži pomoć.

I to je za aplauz. Ako imate sreće da su vaše babe žive, provedite jedno popodne sa njima i saznajte koliko su zaista bile srećne u svom idealnom prošlom vremenu.

©CRNOBELO.rs Zabranjeno je preuzimanje i kopiranje. Krađa autorskih tekstova kažnjiva je zakonom.

Autor: M. S. | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com

Možda vas zanima:

Ženo, saberi se, nije mi cilj u životu da dobijem titulu najdomaćice, cilj mi je da budem srećna! Nisi rođena da budeš učiteljica, ajde olabavi malo sa savetima, dosta je priče o...
Tri kratke, inspirativne priče koje će vas naučiti da u životu budete istrajni, iskreni i da kontrol... Kratke inspirativne priče omiljeno su štivo za čitanje mnogim ljudima jer su zan...
Mama, ne želim da učim, hoću da budem influenser! Tata, kupi mi 5.000 pratilaca na Instagramu! Poslednjih nekoliko godina preplavljeni smo YouTube kanalima na kojima su najakt...