Kako sam shvatila da sam osim mama postala još i otac, brat, nindža, Rambo, vučica, lavica itd. sa samo 20-ak god...

Šta su me naučila samostalna dugogodišnja letovanje i putovanja sa malim detetom?

kako-sam-shvatila-da-sam-osim-mama-postala-jos-i-otac-brat-nindza-rambo-vucica-lavica-itd-sa-samo-20-ak-god-001.jpg

Prvo i osnovo pravilo glasi „nemoj da misliš - prosto spakuj, zatrebaće“ ako, na primer, sama vodiš dete od 3 godine na more zbog bronhitisa ali na više od 15-ak dana.

Često me pitaju šta normalna osoba radi sa koturom zidarskog kanapa na moru. Pa veže kofer kad popucaju šnirevi i kopče, širi veš jer je detetu nestalo čistih stvari pa mora da pere ručno, veže suncobran za terasu jer nema postolje a treba ti hladovina, veže mali suncobran na kolicima kad se slomi itd... Zatim prazna kesa puna praznih kesa - to ti je neophodno da zapušiš lavabo da bi oprala veš ili podgrejala nešto ili ohladiila.

Hm, bilo bi poželjno uvek imati nešto osnovno od alata, ja sam praktikovala veliki šrafciger - onaj najduži. Njega koristiš kad ti se pokvare kolica pa ti treba jaka poluga da se ne bi slučajno sklopila dok je dete u njima. Onda kad ti se dete zaglavi u kupatilu koristiš ga umesto pajsera, pa onda kad dodje radnik hotela i pokuša da ti naplati razvaljenu bravu pa ti izvadiš onaj šrafciger od skoro pola metra, uperiš ga ka njemu i kažeš „Nisam ja vandal - ja sam MAJKA".

O tome da možeš da jedeš tek kad dete jede i spavaš tek ako je dete zaspalo - da ne pominjem - to se podrazumeva.

Svašta korisno i bitno za život majke i deteta se uči na tim samostalnim letovanjima.

Znaš šta je vojska - ma jedno veliko NIŠTA.

Naučiš da „spavaš" na plaži a da čuješ i osećaš dete sve vreme, da „čitaš knjigu" jednim okom a drugim gledaš dete dok je u plićaku.

Dovedeš sebe u top formu jer od starta vučeš dva kofera, suncobran i kolica. Svaki dan pakuješ dete u kolica, onda torba sa peškirima, hrana, igračke, flaše sa vodom, mazalice, odelo itd. Znači puna ratna oprema oko 20-ak kg minimum. I sve to nosiš u rukama i na leđima jer kolica ne mogu da se guraju kroz pesak, pa uz stepenice, pa niz stepenice i tako bar 3 puta dnevno jer dete ne može biti na suncu ceo dan pa ideš i vraćaš se...

I konačno najbitnije od svega- naučiš dete od 3 godine da pliva!

Kako???

Pa lako!

Kad se totalno spržiš od vrućine (jer dete je u hladu pod suncobranom a ti ako uspeš da se uglaviš povremeno) - to ti je tamo negde 7.-8. dan i poželiš da zaplivaš kao čovek jer ti je dosta plićaka, sunca, vreline i svega...

Staviš detetu mišiće, gumu i sve što možeš, da budeš sigurna da je bezbedno i polako krećeš da se udaljavaš ka pučini sa blaženim osmehom... Dete te gleda u neverici, kao da govori u sebi „Pa gde ćeš mama, ti se igraš samo u plićaku sa mnom, ti mama ne plivaš". I dete lagano kreće ka tebi...

Onda počinješ da plivaš leđno (to je bitno - da bi mogla da vidiš dete). Ono te doziva, sve dublje je u vodi, počinje instinktivno da maše rukama i nogama i ne shvatajući da zapravo lagano pliva ka tebi. Već si u dubini, gledaš dete i rasteš kao kvasac od ponosa... Od tada više nikad ne ideš na plivanje bez deteta jer te ono prati svaki put kad ulazis u vodu.

Ubrzo se priča okreće u kontra smeru - dete se oslobodilo i pliva samo sa mišićima a onda ti plivaš za njim da ga stigneš, valjda ti karma vraća „milo za drago".

Posle 20-ak dana konačno veselo krećeš kući ALI voz ti ispred nosa odlazi jer si zakasnila, jer je bio koncert Madone u Budvi pa zaboga - gužva je bila velika...

Dete je nervozno,vrućina je i kasno.

Ja više nisam nervozna - to je blaga reč, nego se pretvaram u Godzilu.

Ostani smirena, nisi u Vijetnamu nego u Baru na železničkoj stanici, saberi se Marija - govorim sebi...

Vidim drugi voz sa spavaćim kolima koji stoji na stanici, prikradam se lagano domaćinu voza i saznajem da uskoro kreće za Bg - TO!

„Ali znate gospođo svi ležajevi su rezervisani, ne vredi vam što imate samo kartu..."

„Ali gospodine, mene je odgajila železnička plata, tata je bio mašinovođa godinama..."

(Lažem, radio je na železnici ali na putničkoj blagajni) govorim tužno sa onim jadnim detetom u rukama i krišom mu dajem 10€ kao da mu plaćam drogu a ne ležaj u vozu.

Uzima on novac i kaže:

„Ako je tako bar za kolegu možemo izaći u susret."

More pi*ka ti materina... - mislim u sebi i smeškam se onako kao jadno,

Dobro je. Spakovale smo se u voz.

Dete spava a ja, normalno, pušim u vozu zalepljena čelom za otškrinut prozor kao da pušim travu jer još ne mogu da obuzdam godzilu u sebi a pušenje je zabranjeno a dete ne sme da udiše dim - kontam sve - znam...

Povremeno dremam, umorna sam ali dok ne stignem na valjevsko tlo nema opuštanja.

U jadno doba negde oko Užica kuca onaj ćaletov kolega da izadjem u hodnik... (šta je sad je*o te).

„Gospođo ali vi imate kartu do Valjeva."

„Pa da, u čemu je sad problem?"

„Ovaj voz staje samo u Užicu i Beogradu, ne staje u Valjevu."

Sunce ti je*em !!!  Iiiiiii kreće panika...

Godzila se ponovo probudila u meni jer ovo putovanje traje već više od 12 sati.

„Ok, sigurno neću izaći sad u Užicu, doći ću do vas za par minuta" - kažem ja veoma smireno, a na ivici nervnog sloma.

Sedim u kupeu. Dete spava. Govorim sebi - „Razmišljaj Marija, ti si snalažljiva žena, ništa te ne sme iznenaditi." Iiiii imam rešenje!

Pozovem svog ćaleta „mašinovođu", objasnim šta je bilo i on mi kaže da je zvao kolegu koji trenutno radi u Valjevu na stanici i da će na kratko zaustaviti voz ali da moram biti spremna - čitaj - DA BUDEM SPREMNA DA SA DETETOM, VEOMA BRZO NAPUSTIM VOZ jer ne sme da ga zaustavilja u potpunosti, šta god to značilo... 

Ooooo Bože hvala ti. Ali čekaj bre - šta sad? Jel treba da izigravam Indijanu Džonsa???

Uzmem one kofere i donesem do vrata za izlaz i ako imamo još sat ipo putovanja, da se ipak pripremim. Sedam na kofer i smišljam plan izlaska.

U međuvremenu mi ponovo prilazi onaj domaćin voza gleda me, pita hoću li kafu, treba li mi nešto.

Ne obraćam pažnju na njega sedim u hodniku, koncentrišem se kao nindža, spremna da zgrabim dete na vreme. Okrećem se prema detetu koje leži u kupeu iza mene i krećem da objašnjavam: „Sine Mina, kad mama izgura kofere i kad te uzmem, zakačićeš se za mene čvrsto rukama i nogama i drži se najjače što možeš.“

Bože osećam se kao da treba da skočim podobranom...

Bližimo se Valjevu, ja već držim dete i stojim kod vrata a onaj lik stoji pored mene sav izgubljen jer mu je javljeno da će voz biti zaustavljen u Valjevu.

„Pa  gospođo mogli ste mi odmah reći da ste važna osoba drugačije bih postupio."

Ja ga gledam, ćutim i kontam da ga namerno držim da se „prži”, neka misli da sam „važna" ili šta već misli.

„A kako ono rekoste da se zove vaš tata? Mogli ste bar kafu popiti?"

U sebi hoću da umrem od smeha u svoj svojoj muci ali zadržavam smrtno ozbiljno izraz.

Konačno voz počinje da koči, lagano se zaustavlja ali ne potpuno. Otvaram vrata, guram nogom kofere napolje i brzo ali pažljivo izlećem iz voza sa onim pospanim detetom kao majmunčetom oko vrata.

Čujem kako putnici dobacuju sa prozora:  „kakav je to način zaustaviti voz zbog neke ženetine, sramota."

„Pozdravite tatu godpodjo. Кažite mu..." dobacuje i onaj mučenik ali ne slušam ga.

„Ma je*ite se bre svi!" kažem glasno skupljam one kofere poluraspadnute od pada i odlazim da tražim taxi.

Malo je falilo da poljubim valjevski beton kad sam ga se dočepala, koja je to sreća bila ljudi moji.

Sad samo da se “uvalimo” u taxi i kraj agonije!

Pakujemo se u taxi sve je super ALI ja kontam da imam samo 100 din.

Joj živote, mamu ti je*em pa imaj malo milosti - mislim u sebi.

„Gospodine vozite nas ka Kuli Nenadovića za 100 din pa dokle stignemo nije bitno." - kažem taksisti onako sva kao - d'izvinete popišana...

Okreće se taksista gleda u mene i kaže: „Maro sine vrati tih 100 din, vozi tebe čika Raša pravo kući."

Pogledam malo bolje čoveka - znam čoveka „sto" godina. Blaženim osmehom kažem: „Hvala čika Rašo."

I eto. Vratiš se kući posle 20 dana u potpuno drugom „obliku" - fizički crna kao ugarak ('aj to manje - više), nabildovana i prolupala kao Rambo pred kraj filma, otprilike...

I tako, to ti dodje nešto kao obuka za specijalne jedinice - test izdržljivosti, sposobnosti i snalažljivosti...

MOJA ĆERKA SADA IMA 17 GODINA I DALJE PAMTI TO PUTOVANJE KAO NEŠTO NAJLEPŠE ŠTO JE DOŽIVELA SA MNOM I AKO JE IMALA SAMO 3 GODINE.

Znajući to, pojam MAMA za mene ima potpuno drugu dimenziju - nešto za šta ne postoje reči...

* Napisano po istinom događaju

Autor: Marijeta od Valjeva

Foto: freepik

Možda vas zanima:

Stolnjak se ne istresa uveče i još 9 sujeverja kojima su nas stariji učili - da li ih primenjujete? Da li vam se desilo da uhvatite sebe kako radite neke stvari zato što su vas bab...
Ne, svekrvo, nikada te neću zvati „mama“ Jedna od smešnijih stvari o kojima i dalje raspravljamo u Srbiji, uprkos datumu ...
Kada su deca bolesna, bolovanje „treba“ da uzme mama, a ne tata – zar ne? Stojim iza tvrdnje da i tata može da menja pelene, da i tata može da da detetu d...