Kako to imate dvoje dece, a samo jednu sobu za njih?

Nemojte da mislite da mnogo zaostajemo za svetom. Svet je opsednut materijalnim stvarima, a mi ga u korak sledimo sa našim konzumerističkim nezasitim apetitom.

kako-to-imate-dvoje-dece-a-samo-jednu-sobu-za-njih.jpg

Što manje imamo, to više trošimo. To je, naravno, paradoksalno i smešno, ali tako nam kroje svet, tehnologija, Instagram i želja za (samo)dokazivanjem i pokazivanjem.

Poslednja stvar koja me je dobro nasmejala i kojoj nisam mogla da se načudim, bilo je pitanje kako mi planiramo da odgajamo decu u stanu od 62 kvadrata?!

Da li ćemo se preseliti iz stana i da li ćemo ga zameniti za veći? Da li smo napravili kuću?

Nije da je vaša stvar, ali ne - i NE.

Nećemo ga zameniti za veći i naravno da nećemo praviti kuću, jer smo jedva sredili i ovaj, koji je sasvim pristojan, čak bih mogla da kažem i – više nego pristojan za naše srpske uslove.

Kao da si ljudima iskopao oči. Kako će se to deca gurati u jednoj maloj sobi? Sada ih u školi uče da svako dete mora da ima svoju sobu, svoj lični kutak, svoju privatnost.

Pa ne znam kako da vam kažem, ali ja sam svoju prvu sobu dobila sa svojih 16 godina i to samo zato što su se moji žrtvovali i spavali u pregrađenoj improvizovanoj spavaćoj sobi za njih. Ja sam praktično nasledila njihovu spavaću sobu kako bih dobila svoju. Da sam imala brata ili sestru, nesumnjivo bismo delili sobu.

I šta ima čudno ili loše u tome? Da, znamo da je bolje da svako ima svoju sobu, ali ako nemamo uslova za to, verovatno se nećemo ubiti, zar ne?

Ili da se zadužimo do groba samo da bi se svako udobno smestio u sopstvenu sobu.

Otkad smo postali tako bogato društvo sa ovakvim komoditetom? Mi smo poznati kao država u kojoj ljudi uglavnom žive u stanovima normalne veličine, gde se sobe dele sa braćom i sestrama, gde pod jednim krovom žive čak i 2,3 generacije.

Jedva sastavljamo kraj s krajem svakog meseca, jedva se krpimo, ali je bitno da imamo posebne sobe za oba deteta. Ako svako nema svoju sobu, bili bi krajnje nesrećni i isfrustrirani.

Znate šta? Svi mi iz moje generacije smo odgajani u dvosobnim stanovima i manjim kućama. Svi smo se na kraju dana okupljali u jednoj dnevnoj sobi ili smo se vrteli oko šerpe u kuhinji.

I možda nismo imali toliko prostora, ali smo imali sa kime da razgovaramo i da se družimo, da komuniciramo. Nismo se izolovali svako u svojoj sobi, da krivimo kičmu nad kompjuterom i da danima ne progovorimo ni reč sa roditeljima koji su pod istim krovom.

Nije da idealizujem naše vreme, zato što svakako nije bilo sjajno ni idealno, ali, verujte mi, bilo je normalno.

Živelo se prema uslovima, u skladu sa svojim primanjima i debljini novčanika. Danas je došlo takvo vreme da treba da te bude sramota da kažeš u kolikom stanu živiš i da ti deca spavaju u krevetu na sprat.

A samo ti znaš koliko si se mučio za taj stan, koliko se žrtvuješ i koliko životnih zadovoljstava sebi uskraćuješ.

Pa nemojte mnogo da sudite i nemojte se previše zanositi luksuzom. Ne zaboravite gde živimo, da smo nacija kojom upravlja robovlasnički bankarski sistem koji nas cedi, pa ne znamo gde su nam glave.

Život na veresiju, uz krpljenje. Bitno je da se imaju dve sobe za princa i princezu. Ne idu muško i žensko u istoj sobi. Bre, bre.

A ako imate petoro dece, svi treba da spavaju u posebnim sobama?

Lakše malo sa kavijarom, da se ne zadavite. Ili su to margarin i hleb?

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

(O)Milena | CRNOBELO.rs